31 август 2017
KASABIAN, album For Crying Out Loud (2017)
Sa par meseci zakašnjenja
pišem utiske o albumu koji je objavljen maja ove godine, i koji je od tada na
mojoj play listi. Pre svega reč je o izuzetnom bendu, čiji rad pratim od prvog
albuma, kojim su me kupili, a
kasnijim radom zavredeli da redovno pratim svako novo izdanje. Nisam sigurna u
kojoj meri su na našim prostorima ljudi upoznati sa njihovim radom, ali u mojim
tekstovima već su spominjani po sjajnom nastupu, kao predgrupa RHCP u Indjiji. Ove godine su nas obradovali šestim albumom pod nazivom For Crying Out Loud.
 |
| Foto: Wikipedia |
Kasabian znaju kako da sačuvaju svoj prepoznatljiv
zvuk a da istovremeno budu i pravi predstavnici britanskog indi roka. Iz albuma
u album pokazuju ovu umešnost. Čini mi se da su našli čarobnu formulu
uspešnosti i zvuka koji publika voli da čuje, a sad već i očekuje od njih. Do
sada me nisu izneverili.
Počeću od singla koji su izbacili uz najavu albuma, You're in love with psycho, koja je vrlo pevljiva pesma i koja
govori o tome da ne možemo kontrolisati u koga ćemo se zaljubiti, na simpatičan
način nas podseća i da nemamo kontrolu nad tim kad će da nas pogodi amorova strelica. Sledeća
pesma koju bih izdvojila je ništa manje pevljiva, ali izraženijeg ritma i malo
čvršćeg zvuka, Comeback Kid, u stilu
furioznog roka. Rame uz rame sa ovom ide i pesma III Ray (The King), koju kao da već čujem na koncertu i koja
sigurno pokreće na skakanje. Obe pesme su u međuvremenu izašle i kao singlovi. I naravno, za
mene najbolja na albumu, The party never
ends. Pesma koja ima nežne prelaze, harmonične promene ritma i pomalo
uvrnutu melodiju koja se provlači na klavijaturama kroz celu pesmu, sa
odredjenom dozom melanholije. Izgleda da su Kasabian pronašli formulu kako da se
njihova party nikad ne završi, na radost svih nas koji ih slušamo.
Imam utisak
da su Comeback Kid, Bless this acid
house, Ill Ray napravljene kako bi se na koncertima pokrenula publika na
skakanje i đuskanje. Isto tako je poznato i da oni u svom dosadašnjem opusu već
imaju bogat izbor takvih pesama i da je na koncertima teško da ostanete mirni i
nepomični dok oni sviraju. Nezaobilazne na koncertima su Bumblebee, Shoot the runner, Eez-eh, Fire,
a ono što je još važnije od samog izbora pesama je energija koju bend poseduje,
energija da te pesme iznesu tako da zvuče bolje uživo nego studijske verzije i
baš zato njihovi nasupi su nabijeni energijom koju publika oseća i uzvraća. Njihova
uživo izvođenja daju pesmama jednu siroviju notu i neku vrstu patine u zvuku,
pa sve zvuči još bolje i moćnije nego na albumima.
Teško da mogu reći da je ovo njihov najbolji album, mislim da je
prethodni (48:13) bio bolji, ako
sagledam da su se na njemu našli Stevie,
Bumblebee, Clouds, Bow, deluje muzički zrelije. Njihov novi, šesti album
deluje kao dobro proračunato delo, radjeno po ukusu njihove publike, uradjen da
se dopadne i da obezbedi očekivani uspeh na listama. Čini mi se da Kasabian
nikada nisu bili ovako predvidivi kao na ovom albumu, negde se ludilo sa
početka karijere izgubilo, sve ono što je krasilo prvi album, sva uvrnutost
kombinacija indi pop-roka i disko varijanti sa dozom psihodelije. No, ovo ne
umanjuje dopadljivost pesama na novom albumu. Ove godine tokom leta već su
nastupali na Sziget festivalu, a tokom jeseni očekuje se i njihov koncert
u Beču u okviru turneje na kojoj se nalaze. Ukoliko ste u mogućnosti ne
propustite njihove uživo nastupe. A ako niste do sada, obavezno se upoznajte sa
radom grupe Kasabian I uverite se zašto su dobitnici mnogih nagrada godinama
unazad.
Ivana Ranković
