28 октобар 2015
EKV, uz album Iznad grada (2015)
Ove godine je
objavljen je album Iznad grada, sa
uživo snimcima sa koncerta iz 1993.god i pravi povod da uz slušanje istog
napišem svoje misli o bendu EKV.
Nakon ovoliko
godina od kada ih nema, moram priznati da
ih retko stavljam na play-listu. Nekako mi je potreban jak stomak da bih to
uradila, jer me vraćaju u neka druga vremena, pojedine pesme u bolja ali neke i u gora vremena od današnjih, a
uz to ide i prigušena žal što ih više nema...i tek kada sve to potisnem onda
smognem snage da zavrtim po neku njihovu pesmu.
Pre par godina
na Beerfestu je nastupao tribute bend IQV, koji su dobro zvučali i trudili se
da budu verne kopije. Tek sa njihovim nastupom, tek sa živim zvukom nečega što
godinama unazad nisam čula, knedla u grlu, nisu momci loši, ali boli spoznaja
koliko nam EKV ustvari nedostaju na sceni i kolika je praznina ostala.
Kad počnem da
vrtim sećanja unazad, stignem prvo do albuma Ekatarina velika i mog prvog susreta sa njima. Pamtim svoju
opčinjenost prvo pesmama Modro i zeleno
i Zaboravi ovaj grad, a tek nakon
n-tog slušanja moj favorit postaje pesma Olovne
godine, što i danas smatram savršenim spojem teksta i muzike. Pesma Oči boje meda koja bila i ostala veliki
hit nikada nije bila moj favorit, ali sve pesme sa tog albuma su toliko dobre
da se vinil izlizao od beskrajnog broja preslušavanja.
Pošto ovo
nije njihov prvi album, počinjem potragu za prvencem, albumom Katarina II, jer sam u međuvremenu negde
već čula Aut i Radostan dan. Uz veliku sreću sa radija sam uspela da ih snimim na
audio kasetu, kao i pesme Jesen i Vrt, ali album je bilo nemoguće kupiti, jer je štampan u malom
tiražu koji je rasprodat mnogo pre nego što sam ja počela potragu. Posrećilo mi
se da do njega dođem tek tokom devedesetih godina, na čuvenim tezgama ispred
SKC-a, prodavali su ga na audio kaseti. Iako nije bio u obliku vinila bila sam
presrećna što sam uopšte uspela da ga nađem i konačno kompletno preslušam. U međuvremenu
bend je izdavao nove albume i osvajao sve veći broj slušalaca, publika je
rasla, i njihov zvuk se menjao. Koncerti koje su držali u Beogradu za mene su
postali dogadjaj koji se ne propušta.
Nakon albuma S vetrom uz lice uočavam da su pesme postale
pevljivije i manje mračne. Sledi objavljivanje Live albuma kojim sam ispunila vreme čekajući novi studijski album,
vrteći slike po glavi sa koncerata na kojima sam bila, uživajući u tim
sećanjima. U silnom iščekivanju bivam
solidno razočarana izlaskom albumom Ljubav.
Odjednom su pesme komercijalizovane, i čini mi se kao da su tekstovi izgubili onu filozofsku misao, sve je
nekako jasno, čisto i umiveno. Nakon pesama Olovne
godine, Soba, Ruke, Umorna, Jesen, sad dobijam album Ljubav. Za mene su te pesme apsolutno neuporedive sa novim. Delovalo
mi je kao da se sve promenilo, to nije ono što sam ja očekivala. Oduševljenje
bendom koje me godinama držalo nekako je splasnulo. No, vratiću
se EKV-u kasnije, kroz neke druge pesme, možda najviše uz Dum Dum album, jer kako je Milan Mladenović i sam rekao „kako da
ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene“, pa su i
meni promene postale prihvatljivije.
Imam utisak, ako
me sećanja ne varaju, da su nakon albuma Ljubav,
EKV postali svačije dobro, nastupila je prava euforija i masovno zaklinjanje u
njihovu muziku, baš sa tim albumom koji je meni označio osetan pad dotadašnjeg
kvaliteta. Odjednom je počelo da se juri na koncerte kao što se kasnije jurilo
na Džeja ili Cecu, što sigurno nije dokaz kvaliteta, već više pokazatelj opštenarodne
euforije za nečim što je moderno u nekom trenutku (ovo otvara dosta široku
polemiku kako smo kao društvo od EKV-a stigli do ove druge euforije). Znam da
se album Ljubav smatra jednim od
najboljih rock izdanja na području tadašnje Jugoslavije, ali eto meni baš nije
legao, što je samo stvar ukusa, nikako ne otvaram polemiku o kvalitetu, jer
njihov doprinos rock muzičkoj sceni je nemerljiv. Nakon ovog albuma koncertni nastupi su se
preselili u halu Pionir što govori o omasovljavanju publike, ali meni su ipak
ostali draži nastupi u intimnijoj atmosferi značajno manjeg prostora sale ili
bašte SKC-a. Njihovi nastupi u ovom prostoru davali su im više slobode za
muzičke improvizacije u pesmama, tako da su pojedine pesme zvučale mnogo bolje nego na samim albumima. I tada mi se činilo da se sa preseljenjem u prostor Doma omladine polako
izgubila ta spontanost na sceni. Dakle
sve je ostalo sjajno uvežbano i upeglano, pa i ne čudi što su smatrani za bend
koji bolje zvuči uživo nego na albumima (kasnije je ovaj opis pratio i DLM, sa
čime se takodje slažem), ali se izgubila spontanost u svirci . Mislim da je
prateći vokal Bojana Pečara zvučao mnogo skladnije uz glas Milana od Tanje Jovićević
kasnije. Sve je nekako bilo sirovije, rokerskije ili psihodeličnije a savršeno
harmonično.
Iako sam više
volela njihov stil sa početka, mračnu, depresivnu rock psihodeliju, čini mi se
da su se pred kraj i sami nekako vratili tom zvuku, pa su zatvorili krug, od Geta do Anestezije, u svakom smislu.
Nakon albuma Neko nas posmatra, a ispostaviće se
poslednjeg albuma benda EKV, pojavio se album Angel's breath koji je Milan Mladenović uradio zajedno sa Mitrom
Subotićem Subom (Rex Ilusivii). Konačno nešto što apsolutno prija mom uhu, od
početka do kraja albuma, to je taj zvuk, to su ti tekstovi, kao sa početka karijere EKV-a, melodije pomalo
uvrnute, ali ulaze u uši i kad ih jednom prihvatiš one ostaju dugo u tebi, da
ih nosiš i pamtiš i uvek rado vraćaš na play listu. Nisam pomišljala da će to
biti Milanova zavšna reč.
Sada kada se
osvrnem na sve to, na rad i stvaralaštvo EKV-a, imala sam neverovatnu sreću da
sam odrastala uz njih i da sam bila u prilici da ih više puta gledam i slušam
uživo.
Sva kasnija
izdanja raznih kompilacija, nakon kraja benda, izgledala su mi kao iz Čorbine
pesme Rasprodaja bola. No, ipak je
bolje da njihov rad i koncerti budu sačuvani od zaborava, kao što je slučaj i
sa albumom Iznad grada.
Ivana Ranković
Sjajno! Njihov live album je jedan od mojih njaoimljenijih, ukljucujuci i muzicku kolekciju svetskih zvezda.
ОдговориИзбриши