JOHN CARPENTER album Lost themes 2 (2016)

Posted by : MUZIKA OKUPLJA 15 јун 2016

Sredinom aprila ove godine pojavilo se novo delo iz kuće Carpenter and son. Album Lost themes dobio je svoj nastavak. I ovaj album je svojevrsni omaž osamdesetim godinama prošlog veka, a oba izdanja samom Carpenter-u donose i neku drugu karijeru, vraćajući ga definitivno iz zaborava. Pisanje muzike za potrebe sopstvenih filmova sada rezultira i muzičkom karijerom. Koji god da je razlog ovako brzog pojavljivanja nastavka albuma zahvalna sam što imamo prilike da se uverimo u još jedan raskošni talenat John-a Carpenter-a. Dokaz da je publika gladna ovakve vrste muzike a i njega kao autora, vidim u tome što su se datumi za turneju stalno proširivali a spisak gradova u kojima će gostovati stalno je rastao. Od skromne najave za nastup samo na Islandu krajem prošle godine, došlo se do prave turneje koja se proširila sa američkog kontintenta i na Evropu, što smatram izuzetnom prilikom da Carpenter-a vidimo i čujemo uživo. Na žalost nema najave da će gostovati kod nas, ali biće nastupa u nekoj od okolnih zemalja, pa ko ima mogućnosti, ne treba ovo da propusti.

Kao i prethodni album, i ovaj je nastao u saradnji sa sinom Cody-jem i kumčetom, koji ga prate i na koncertnim nastupima. Opšti utisak, koji me ne napušta, slušajući oba albuma je da sam sve vreme u iščekivanju neke SF akcije ili napetosti koju prate njegove čuvene scena iz dobrih horora, nekako već i naviknuta da će me Carpenter iznenaditi kad to najmanje očekujem, dok se sve ove scene odvijaju samo u mojoj mašti.

slika albuma preuzeta sa Twittera

Numera Distant dream koja otvara album Lost themes 2 poseduje hipnotički bas u kombinaciji sa klavijaturskim rifom koji zvuči kao miks basa iz filmova Kristina i Oni žive. Sjajan ritam bubnjeva obeležava sredinu White pulse, koja se sastoji iz tri promene tempa i možda samo svojom početnom deonicom na klavijaturama malo podseća na Noć veštica. Dark blues započinje zloslutnom deonicom na sintu koja kasnije prerasta u pravi bluz-rok. Melodiju Virtual survivor otvara isti zvuk klavijatura koji je karakterističan u poznatoj temi iz filma Bekstvo iz Njujorka pa samim tim budi i neku vrstu zamišljene post-apokaliptične scene koja tek treba da se odigra. Nežniji ritam i setnija melodija mogu se čuti u Last sunrise i Utopian facade, koje ne odišu takvom napetošću na koju smo navikli kada je Carpenter u pitanju.

Zvuk celog albuma karakteriše pomalo retro zvuk sinta (koji prosto vuče na 80-te) u kombinaciji sa gitarama, u posebnoj mešavini bluza i roka. Potvrdu ovog mog utiska nalazim i u prvim snimcima sa koncerata koji su se pojavili na netu, na kojima se mogu primetiti manje izmene aranžmana u izvođenjima numera iz poznatih filmova, gde je stavljen akcenat na solo i bas gitare, tako da sve zvuči dobro uklopljeno i klasično rokerski.

Hvala probuđenom geniju koji nam je omogućio da uživamo i u njegovoj muzici van filmova.

Ivana Ranković